ЧАСТ ми је понудити Уметничком музеју на откуп слику Светислава Јовановића „Младост“. Уметник је сам ставио легенду и назначио мотив слике: „Лаконога, корача Младост свуда и нигде не види трња већ само руже“.
Овако се предратни аташе за културу нашег посланству у Паризу, Александар Арнаутовић, обраћа београдском Народном музеју, у јануару 1950. Слику коју нуди на откуп насликао је рођени брат Паје Јовановића, а у писму Арнаутовић даље наводи да је Светислав већи део свог века провео у иностранству, пре свега у Бечу, Петрограду и Паризу, где је живео чак пола века, и да је тамо био познатији него у домовини, скроман и о својим сликама говорио је ретко. Арнаутовић је, међутим, у његовом париском стану, како каже, видео „ванредно лепих портрета, у жанру старих мајстора, поуздана цртежа и сјајног колорита“ и на крају додаје да је Светислав сувише дуго живео у сенци брата Паје.
Слика „Младост“, баш као и преписка са Светиславом и Пајом, али и неки Пајини радови, изложени су у Архиву Србије, на првој изложби уметничке збирке ове установе откад постоји. Значајан део поставке чини управо заоставштина Арнаутовића.
КРАЉЕВСКИ БЕРБЕРИН ЋУРЧИЋ
У НЕКАДАШЊОЈ дечјој соби, данас канцеларији, занимљива је фотографија краљевског берберина Владимира Ћурчића, из Ирига, са породицом. Он је имао берберску радњу у Његошевој улици, у којој су се шишали српски генерали и високи официри: Степа Степановић, војвода Живојин Мишић, комита Воја Танкосић, али и Драга Машин. Девојчица са слике доживела је дубоку старост, а када је умрла, 1999, њен комшија је поклонио ову слику Архиву.
– Био је управник Државног архива од 1939. до 1941, а двадесетих и тридесетих година прошлог века службовао је у Паризу. Отуда су у колекцији Државног архива Србије многа дела српских сликара који су се усавршавали у Француској: Косте Хакмана, Светислава Јовановића, Стевана Боднарова, Лукијана Бибића, Милана Бојовића и непознатих аутора – каже Јелица Рељић, аутор изложбе и архивски саветник Државног архива.
Она објашњава да су Арнаутовићеве ћерке, Маргерита и Анђица, 1997. основале фондацију са његовим именом и Архиву су завештале слике, књиге, архивску грађу, која ће тек бити истраживана. Овога пута изложени су и флајери са париских изложби, као и фотографија бисте названа „Мисао“, помало заборављеног српског и француског импресионистичког сликара, вајара, песника, публицисте Богомира Аћимовића Далме, ученика Клода Монеа. Ту је и цртеж костима који је радио за Народно позориште некада славни сликар и архитекта Владислав Тителбах.
Међу сликама које ће бити изложене до краја маја су и портрети још двојице бивших управника Државног архива. Један је рад Паје Јовановића, а на њему је Михајло Гавриловић, први управник Архива. Његова биста, такође, стоји у ходнику. Гавриловићев унук и имењак, који живи у Лондону, пре неколико година посетио је Архив само да би видео свог деду на слици. Други је портрет Ристе Одавића, који је био управник двадесетих година прошлог века. Захваљујући њему је подигнута зграда у којој се Архив данас налази.
– Пре тога Државни архив био је у дворишту Вукове задужбине. Одавић је ишао у Брисел да проучи белгијска искуства, како су они устројили архив и какве су им зграде. После дуже борбе, успео је да издејствује да градња нове зграде Архива почне 1925. (на простору Старог тркалишта). Портрет је рад Душана Јанковића – каже Рељићева.
До краја Другог светског рата управници су живели у згради Државног архива. Ту су имали велики стан. За време рата у згради је био немачки штаб и тада је много грађе нестало, баш као и у аустроугарској окупацији Београда, у Великом рату. Југословенска реституциона комисија годинама је радила на повраћају, али ни до данас није враћено све.
Међу изложеним сликама у Архиву су и вредна дела Боривоја Стевановића, Јелисавете Петровић, Петра Лубарде, Боже Илића, Живка Стојсављевића, Радомира Рељића, Вере Божичковић Поповић, Оље Ивањицки, Љиљане Блажеске, Душана Јанковића, Ђурђа Теодоровића, као и академског сликара, професора Здравка Вајагића, који је од њих једини жив. Он је био на отварању изложбе, изненађен јер није знао каква је била судбина његовог уља на платну „Послије кише“.
– Овај рад је насликао 1971. и откупио га је тадашњи Савет за културу, па поклонило Архиву – објашњава Рељићева. – На изложбеној поставци је и аутопортрет Љубице Цуце Сокић, који нам је прошле јесени поклонио њен рођак др Миомир Миша Гаталовић. Изложена је и слика Јованке, кћерке некадашњег управника Архива Ђурђа Јеленића. После његове смрти, супруга је основала задужбину и Архиву завештала библиотеку, писаћи сто, породичне фотографије и две слике Боривоја Стевановића. Јованка је рано преминула и њено име су дали задужбини.
Уметничка збирка је почела да настаје шездесетих година 20. века, када се тадашњи управник Средоје Урошевић обратио Народном музеју и замолио их да уступе Архиву неке слике. Од тада су сваке године добијали понеку уметнину, које махом стоје у ходницима и канцеларијама, па прилику да их виде обично имају само гости и истраживачи, тако да ретко ко зна да Државни архив има и вредно дело Петра Лубарде.
Аутор: В. Црњански Спасојевић
Извор: Новости
